Дело

CTOJAH МУТИКАША 305 Па савије ботану, непрестано запиткујући сељаке и мјери даље. Сељаци улазе, излазе, разгледају ствари, пипају. Газда Симо прелијеће очима од једнога до другога, пазећи им на руке, да му која неплаћена ствар не прионе за њих. Једнако говори и једнако пази. Чак гледа и Стојана и очима му даје знакове, да не блене којекуда него да и он пази. — А шта ти је то? — пита одмах, ако опази, да је који сељак донио штогод из чаршије* — А ево купио сам мало кахве, — одговара сељак, слијежући раменима. — А у кога? пита Симо. — У газда Радована. Газда Симо засмије се и отима му кахву из рука. — Дај да ја измјерим, — вели и баца у терезије. — Ево, ти си безбели уз'о литру, а он ти измјерио двајес' и пет драм' мање. Криво ти измјерио!... Ето, бива, како се то мјери, кад се не купи у мене... А ко у мене купи, поштено је!... И опет се смије и, намигујући на друге, тапше по рамену забленутога сељака, који стоји оборене главе и чешка се. Тако то траје све до пошље подне. Тек кад се сељаци, готово пред вече, почну разилазити кућама, газда Сими пане на памет да није ручао, те зовне Стојана да затвори магазу и пођу кући. VI. — Стојане, умијеш ли ти шутит ? —запига једнога јутра газда Симо Стојана и, подухватившп га за браду, гледаше му право у очи. — И кад видиш, што није за причање, умијеш ли шутит' ? — Умијем, — одговори зачуђени Стојан, а неки потајни страх обузео га свега, па несмије оком трепнути. — Питам те ја можеш ли да пошље никоме не причаш што си виђео. Ама никоме! Да ти отац дође, ни њему да не причаш. — Ни њему, вала, ни другоме.