Дело

304 Д Е Л 0 Газда Симо помилова га по образу, осмијехну се и даде му знак руком, да пође за њим. Пођоше у дно авлије, гдје се дизала као нека пушара, штала нека, покривена даском, са малим, уским вратима, чија је доња половина отишла у земљу, те се морало низ три каменита степена спуштати до њих. Око врата авлија је била увијек блатњава и смрдила је, јер су се туда све помије пролијевале и, зар ради тога, ма да је толико био у овој кући, Стојан никада није зажелио да се примакне тој пушари, а камо ли да завири унутра. — Ово ми је хамбар, — застења газда откључавајући врата и упнрући руком у њих, да се отворе. Врата једва попустише и силан, пљеснив задах дочека их изнутра, да обојица морадоше застати на прагу и, окренутих глава наноље, стајати неко вријеме. — He може се, — рече газда најпошље, — што нећемо јаглуцима подвезати нос и уста. И, да протумачи Стојану, указа му на велику хрпу кукуруза, што се попут малога брежуљка, издизала пред њима. — Ово је преклањски кукуруз, —■ рече. — Онда био јевтин, па сам га оставио за гладније' година. А ово је, бели, гладна година, и све he ово отић' к'о халва. He смета, што се упљеснивио и што заудара! He пита глад, какав је он, него пита: има ли га‘? А ми ћемо ово помијешат са здравијем и продат' кроз неколико дана... Обојица подвезаше нос и уста јаглуцима, опасаше дугачке бошче од подераних кецељина и забацише рукаве од кошуља до на рамена. — Само пази! — викну газда Симо и повуче га у хамбар. — Гледај што радимо, да урадимо љуцки. Стојан уђе до ове хрпе, завуче руку у њу и брже је трже натраг, јер као да га нешто опржи изнутра, тако је било топло. Нешто зеленкасто, слпчно маховини, разасуло се по жућкастим зрнима и нека као паучина превукла се преко све хрпе, а гагрице врве по њој и мигоље се. — Заборавила Анђа да чешће вјетри, — промумла газда, онако завезаних уста, прихватајући за овећу дрвену лопату, што је стајала прислоњена у крају. — За-