Дело

СТОЈАН МУТИКАША 305 боравила, к'а да не зна, да ову половину треба чешће вјетрити. За тим показа на једну дугачку преграду, састављену од нагорјелих дасака и такођер препуњену кукурузом. — А оно ми је сухи, чисти кукуруз, — настави. Онамо, на оној страни, има више воздука, па се сачув'о... Газда прострије велики, дугачки мутап по тлима, заграби из преграде, лопатом, сухога кукуруза и поче еасипати по њему. Стојан је, другом лопатом, сасипао на исту мутап онај пљесниви и тако су га мијешали. — Ово he све ваљати, — мумлао је газда непрестано. — Само док сасиемо у вреће, па he бити љепотаједна! Напунише неколико врећа помијешаним кукурузом и пзнесоше пред хамбар. — За десет дана, све ће се продат' — шапну газда Стојану, — ама само ако се не чује. Ти се не шали главом, па да причаш коме... Сељаку неће ништа бит' од тога. У њега је добар желудац. — Нећу, — опет обећа Стојан. Газда остави лопату, опра руке и бошчу спусти у крај. — Е, добро, осијече. — Зато ћу те иушћат', па да се и ти погађаш са муштеријама. Чим први дође, тп се погађај ш њиме. To треба да научиш и то ти је прво. И одржао је ријеч. Пошто су отворили магазу и уредили ствари, газда Симо сједе на своје мјесто и поче замотавати цигар. Правио се, као да и не види једног протегљастог сељака, необично дугачких нога, као у роде, и дугуљаста лица, на коме је почивао један бескрајно плачеван израз, како се приближавао магази, отворенпх уста, блеиући у шарене ствари, објешене о вратима. — Треба ли ти што, пријатељу? — запита Стојан брзо и истрча пред њега до прага магаскога. Сељак не одговори ништа. Само климну главом, у знак, да му нешто треба. — А шта ти треба? — запита Стојан и унесе му се у лице, а нека лака дрхтавица обузела га и нешто као да му игра у прсима. — Треба ми фесова.