Дело

306 Д Е л 0 Стојан потрча, саплете се преко врећа и посрну, али се брже диже и дохвати неколико фесова. умотаних у дебела, чађава ћагета. Све одријеши, стресе прашину са њих и пореда их једног до другога, пред носом сељаковим. — Ево ово је фино! — викну, трљајући руке, како је то од газде видио — Из Стамбола је донешено за старога, сретнога земана, кад се само добра роба продавала, а не к'о данас, кад се продаје рђа... Дуката ваља један! Сељак, не вјерујући му ријечима, узе један фес и загледа га са сваке стране. Попипа му дебљину, обали га п протра њиме по прљавој, мркој кошуљи, да види: хоће ли обојити. Опет га загледа и устаче на главу. — He ваља, — осијече мирно, узимајући други, да и њега разгледа. Заустави се тек на тринајестоме. Устакну га на главу, натуче га готово до ушију и, узевши иза паса мало огледалце, загледа се и поправи га. — He ваља ни ови, — рече, а онај плачевнп израз још му се јаче разли по лицу. — Ама би опет мог'о поднијет' и њега ћу узет', да те више не мучим... Стојан поче завијати остале фесове у пукну прстима. — Баш си пробр'о! — кликну. — To је најљевши фес у читавој магази. Паше п везири носе таке фесове, и ето се стрефило да га понесеш и ти. Сељак се почеша иза уха, спусти фес на вреће и, скрштених рука, гледаше га готово заљубљеничким погледом. — А колико га цијениш? — запита. Стојан се сјети, да је фес купљен за шест гроша. — Осам гроша, — изговори брзо, као бојећи се, да газда прије њега не изрекне цијену и нестрпљиво се поче преметати с ноге на ногу. Сељак отпукну језиком о непце и испусти нешто случно слову ћ, па зажмиреним очима гледаше у жујицу на фесу. — He ваља толико, — рече. — He ваља? — задивљено узвикну Стојан. — Болан брате, а знаш ли ти што је роба? Џаба је ово, џаба a