Дело

СТОЈАН МУТИКАША 307 није скупо. Да одеш у други дућан, платио би десет гроша за још ropy робу. Сељак диже широку ка рипида руку и рашири свих пет прста. — Дај ми за пет гроша!... — Јок, јок, јок! — зацича Стојан и као поче замотавати фес, — то ти не дам за пет година. Имаш ли душе да пштеш по то'? Јеси ли ти ришћанин и вјерујеш ли у Бога и у часни крс? Фес, па за пет гроша! Сељак се примакну фесу, узе га и опет му опипа дебљину. — Дај за шес' — рече и показа шест прста. — He дам, — осијече Стојан. — Једне nape ниже не дам... Осам гроша, па и то је џаба! — Онда му нијесам ни муштерија, — отповрну сељак и лагано, као преко воље пође из магазе. — За седам! За седам! — заџака Стојан, потрча за њим и ухвати га за рукав. — Даћу ти за седам, a то је најјефтиније. Сељак се осврну и опет погледа на фес. Застаде на вратима и као замисли се. Затим одиже шест прста и седми мало згрчен. — Дај за шес’ и по, — рече. — He дам мање! Сељак опет пође. Одмакну се од магазе, осврћући се: да ли he га кокод зовнути. Затим прекрсти ноге на сред чаршије и поче бројати новце. Изброја их још једном. И лагано се диже и иогледа Стојана. — Дај! Ево ти седам! — прогунђа. — Скупо је, ама волим купит' у тебе. Стојан, дрхћућим рукама, преброја новце и предаде газди Сими. Сељаку пружи фес. — Је ли то они? — запита сељак, лремда је фес стајао на једноме мјесту и нико га није дохватао. — Исти... Нијесам ја лопов, да други подмећем... — Ја ти и не кажем, — одврати сељак мирно, ама, велим, има свакаква свијета, па ко he разузнат’ поштена од лопова? II изађе. — Је ли добар пазар*? — сијајући од задовољства