Дело

308 Д Е Л 0 запита Стојан газда Симу, који је сједио на своме мјесту и, са чудним иотсмијехом на лицу, звецкајући бројаницама, посматрао читав пазар. — Није добар, — одговори газда хладно. — Није? — понови газда Симо, опет се потсмјехнувшп. — Ти нијеси добро цијенио. Да си зацијонио фес за дван'ес' гроша, он би тп нудио седам, па осам, па би куппо за осам и по јали за девет, 'вако си јсфтино прод'о... Треба више добити... Какав ми је hap грош пара?... To је мало. Треба и више цијенити и више добијати, па да стечеш иара. — Душе ми, тако је! — прошапта Стојан, оборивши главу. — To нијесам знао. Па ипак се ocjrhao некако веселији и задовољнији, него обично. Чинило му се, да he сва чаршија знати, како је он почео продавати и како је већ у пола трговац. Он поносито погледа на чаршију, укрути се и уозбиљи некако, као да he се сликати. — Ех, да ми сад бабо дође, — помисли у себи, па да 'вако види!... Пјевајући врнуо би се у село... VI1. II Стојана повуче жеља, да пође у село. Да се обуче, да се уреди и накити мало, на сад, као полушехерлија, да се похвали пред домаћима и пред Милошем, који је онако одлучно тврдио, да он никада nehe моћи постати газда. Знао је, да he се сви зачудити, кад га такога угледају, а сада управо није ни хтио ништа друго, него да му се чуде. — Газдинице, ја би те молио нешто, — рече, након краћег размишљања и стаде пред газдиницу, снебивајући се и гледајући је молећивим погледом. — Шта је? — благо запита газдиница, хватајући га за подвољак и трескајућп му брадом. — Каква ти је голема невоља? — Није невоља не дб Бог, — упаде Стојан брзо и слободно, — но ме повукла жеља, да одем мало кући и да обиђем оне своје. Одавно не виђоше ни они мене,