Дело

310 Д Е Л 0 — Збогом. — рече и она, пригрли га и пољуби у образе, па га још испрати до на врата и гледаше за њим све дотле, док јој није измакао из вида и изгубио се у даљим сокацима. Другога дана, у подне, стиже пред село. Са средине неба припекло сунде у сламне, чађаве кровове отрцаних колибица, изнад којих трепери танак, прозрачан дим и играју се читави ројеви малих, ситних мушица. Дрвеће прашњиво, жуто, ћелаво, полумртво, згурило се украј пута, и, не треперећи нити мичући листом, баца сјенке по ускоме путу, препуном прашине, гдје ноге упадају у мекоту као памук и по изгорјелој, жутој трави, изнад које игра јара и пролијећу дугуљасте, танке бубице npoзрачних крила. II планине некако мртве, блиједе и, мјесто да се захори пјесма са њих или се спусти благ повјетарац, некаква топлина бије отуда и удара у очи, a нешто млако, неки чудан вјетар, глади по лицу и изгони крупан зној на чело. А нигдје живе душе! Једна преплашена препелица искочи из прашњаве љесковине, забатрга преко пута и сакри се у презрело, погнуто жито; једна кокош под кривим дрветом, опустила десно крила на земљу, разјапила кљун па дахће и Стојан нити је кога вшпе срео, ни видјео. — Јесу ли сви моји на дому? — питаше сам себе, примичући се кући лагано, тромо, изнурен и уморан, обасут прашином по лицу, коси, трепавицама и новим хаљинама, а каљав зној цурпо му низ лице и циједио се низ браду. У авлији није могао опазити никога, чак ни свога старога рундова, да куња пред вратима. И нека као зебња обузе га и он лагано приступп вратима и куцну на њих. — Хеј, има ли ко у дому? — запита сипљивим, муклим гласом, јер му се у грлу еасушила пљувачка, па као да га дави нешто. — Има, — одговори из куће познати глас и Стојану заигра срце, кад га зачу.