Дело

СТОЈАН МУТИКАША 311 — Мајко, јеси ли ти? — запита и крочи у кућу. Мати му, која је, зајапурена и ознојена, варјачом мијешала пуру, испусти варјачу у кота и пљесну рукама iio кољенима. — Стојане! Дијете! А јеси ли ти? II, прије него што је одговорити могао, ухвати га и притисну на прса. — А дош'о ми? — запита, љубећи га по коси, по челу, по очима, — а ја неку вече снијевала, како јашеш на бијелу коњу к'о вила и како путујеш неђе. Нијесам, јадна, ни помислит" смијела, е he те пушћат' да ми дођеш, Па га полако доведе до огњишта и ту га сједе. држећи му једнако једну руку у својима. — А богме си прашљив и уморан, — јадиковаше, отресајући му прашину са косе, — а може бит' си и гладан, јер је пут далек. Ево сам наставила пуру, па ће сад и он доћ' па ћемо заједно ручат ... Хоће се зачудит' и обеселит' кад те види. — А Јован а Гоша? (тако му се звали брат и сестра) — запита Стојан, прекидајући разговор и скидајући торбу са рамена коју спусти поред себе. — Они су уз стоку и неће амо прије вечери... Хоће се и они обеселит' чим те угледају. Спомињу те сваки час и кад што раде, вазда веле: „Ех, да нам је наш Стојко овђе...“ Стојан устаде и поче се чистити од прашине, не слушејући како мати непрестано говори. А она је причала о свима у селу, о стринама, о тетка.ма, колико га је пута која споменула и кад га је која снила. Било је чак и смијешних снова, јер, на пример, стрина Мара снила је, како је Стојан постао ђакон, па од ђакона капетан, од капетана трговац, од трговца пандур, а од пандура — магаре. Лијепо се прометнуо у магаре и жена се препала од урока, те, онако по ноћи, трчала поповој кући и дала му три гроша, да у црквн уждије свијећу и да се иомоли Богу за Стојана. У причању је и заборавила на пуру, те се није ни окретала котлу, нити би се окренула, да се на вратима не иојави отац Стојаиов, онако озбиљан, суморан и онако погурен као и прије.