Дело

312 Д Е Л 0 — А што си дош'о? — запита набусито, кад опази Стојана и стаде не мичући се, па, натмурена лица, чекаше одговор. Стојан, не надајући се такоме питању, поцрвени, збуни се и плашљиво погледа у матер, као надајући се, да ће она мјесто њега одговорити. Дош’о сам на виђење, — најпоикве промуца и скупи се, као да је очекивао ударац. — А није те газда ohep'o? — Није. — Нијеси ни утеко од њега? — Нијесам. Опет ћу му се вратит!... Лице очево разведри се. — Е, онда добро допГо, — рече, коракнувши напријед и пружи му руку, да је пољубл. Затим сједе крај огњишта, распаса се и отхукну неколико пута, као човјек, који се много уморијо. — А ти се раширио, — прогунђа, гладајућиу Стојана. — Ето... — Види се, да добро једеш... Ако тако и слушаш, није ти махне. Стојан обори очи. — Слушам. — II поштено гледаш газдпн посо‘? — Гледам. Домаћин скиде опанке с нога и бади их далеко од себе. Погледа у здојаве, потлриштене табаде и дохватившд водену тикву, лоче их полијеватл водом. —- А молиш ли се Богу? — опет заплта, ле баталећи посла. — Молим, — одвратп Стојал. — Дела се прекрстл и очптај очелаш. Стојад очлта. — Е, то ваља! — задовољло рече домаћлн. — Сад си зарадио ручак. Дај, жепо, да се то једе, е се уморио од пута д гладал је. Мати Стојапова изручи пуру у чалак л слустл пред њлх, додавшл им уједпо и мрке, дрвеле кашике. Измакну се мало и, са задовољством, гледаше како једу. Нарочито је веселлло, што се изгладњели Стојад лаклопло ла јело,