Дело

314 Д Е Л 0 — А ђе нам је момчина? — дрекну стрина Мара прије него је и уљегла у кућу, па се затрча, прескочи преко прага и снажно обгрли Стојана. — Једва ти падосмо на памет па да нам дођеш, господичићу!... Заборавио нас, к'о да смо кучке... Опколише га и друге. Потегну тетка Сока за једну руку, потегну дајиница' Анђа за другу, неке потегнуше за тур од шалвара, као да he га растргнути. Обљубише га и обалише му п чело и образе, говорећи све у један мах, а и не слушајући његових одговора. Једва се смирише онда кад стрина Мара дохвати боцу с ракијом, брекну и сједе, метнувши поред једнога кољена боцу, а поред другога довуче Стојана. — Хоћеш ли ти мало ракије? — понуди га и принесе му боцу устима. — Уморан си, па да те окријепи. — He могу, — одговори Стојан, окрећући главу у страну. — Види се, да те још нијесу памети научили, дочека стрина и натегну боиом. — Да си ти паметан, сам би тражио ракију к'о и ја. Тетка Сока сједе Стојану с друге стране и, положивши му руку на раме, поче га питати: — А јеси ли се ужелио мајке? Јесмо ли ти ми падале на памет? Мјесто одговора, Стојан се окрену, па дохвати торбу, што је донио из шехера. Одријеши је. Повади све ствари и дрангулије, што му газдиница дала, пореда их пред собом и пусти им да се наслађују њима. Затим лагано, са поносом неким, поче дизати једну по једну и дијелити, почевши од матере, па све до најдаље родице. Опет настадоше похвале и љубљење. Некима се дало на жао ради тога што их Стојан није заборавио, па почеле плакати, а неке само завирују дарове и окрећу са сваке стране, хвалећи их на сва уста и заклињући се како, тобоже, у животу никада нијесу таких ствари видјеле. Једино стрина Мара није потпуно била задовољна са својим даром. Њојзи је више запео за око ђердан од чандрљина у тетке Соке него њезин фес, па се почела мрштити и отворено протеетирати. — Нијесам ти ни ја грђа од осталих, — рече, —