Дело

C'TOJAH МУТИКАША 315 па неком и неком лијеп пешћеш, а мени донио фесурину, што не ваља ни два гроша. А томе сам се и надала од тебе! И чудила би се да си поштенији од ћаће тп и друге чељади, па да ме се ти боље овизаш... — А шта фали твом пешћешу? — пријекорно запита дајиница Анђа, намигнувши јој, кришом, да ћути. — Немој ти мени ништа намигивати, — осијече стрина Мара још жешће и поново натегну боцом. — Ја кажем све што ми је на срцу. Н’ умијем ја извијати ни увијати никоме, него жив ми очи, па у очи. Тетка Сока, да утиша грају, узе сво.ј ђердан и пружи Мари. — Ево ти, сестро, ако ти је ово моје запело за око. Дај да се промијенимо. Стрпна Мара погледа на њу искоса, као бојећи се какве пријеваре. — Јок, — дочека. — Нећу ја! Што је теби дао, нек стоји у тебе, а моје у мене. Јок! Ово ћу ја свему свијету износити, да види, како је господичић стрину даривао и донио јој фесурину од два гроша! Ово му је зафала што је у мојој кући изио толико хљеба и попио толико млијека. Па, не рекавпш ни збогом, оде из куће. — Чудна жена! — дочека дајиница Анђа. —- Оно она само језиком говори, а срцем ништа ‘нако не мислп. Ипак јој нико не одговори. И Стојан и мати му занијемили и, чудећи се, гледаху једно у друго, а остале скрстиле руке и блену онамо куд је остишла стрина Мара. Пред вече изађе Стојан пред кућу, на авлију, и, сједећи на трави, гледаше у голе, пећинасте планине, чије се стијење чудно бјеласало према залазећему сунцу и ударало у очи, а, у разним бојама, блистала се и преливала водена прашина, на мјесту одакле је, са силном хуком, скакао брзи поток у провалије, избацајућп попут сафуњаке бијелу пјену и разбацујући је по оближњим дубовима, буквама и по оној кривој, голој крушки,