Дело

316 Д Е Л 0 што се нагла у страни, исиод пећина. Безбројни дивљи голубови повијали су се изнад водопада, дизали се, спуштали и хитно се крили по пећинама, као да су хтјели умаћи од големог, поноситог орла, што се узнио над планином и изгледао као нека црна лопта, што се готово не миче са једнога мјеста. Отуда, испод оних дубова и букава, сад се разлијегла и пјесма и звонила је тако јасно, да је Стојан лијепо могао разумјети сваку ријеч. Са друге стране чуле се двојнице и клепет звона са овнова, праћени узвицима грлатих чобана и подвикивањем запослених редуша. И чудан неки мирис пспуњавао је ваздух, али не благ и свјеж мирис планинскога цвијећа, него загушљив, тежак мирис опаљене траве и сухе, прашњаве земље... — Ето Јована и Гоше! — викну мати изненада и окрену му главу на другу страну. — Ето, видиш те овце што иђу, то су наше овце, а за њима су њих двоје. Стојан скочи са траве и полети им у сусрет, те се овце поплашише од њега и ударише у страну куд која. Прилети брату, загрли га и пољуби у оба образа, а сестра му се, међутим, сама обијеси о врат и поче га љубити. Чак и рундов, да покаже колико се обрадовао, скочи уз њега и умало га не обори, весело лајући и машући својим кудравим репом, препуним чичака. — Јесте ли се уморили? — запита Стојан брата и сестру. — Јок. Стојан узе штап од њих и сам поче овце гонити, хујкајући и грајући. Стаде их нагонити и на стругу, гдје му их мати дочекивала са каблом, да их помузе, али се убрзо показа невјешт, јер се овце наново поплашише те преврнуше кабао, а домаћицу мало да не пригњечише. — Остави ти то, — довикну отац, који се већ бијаше вратио с рада и стао му иза леђа. — Искаљаћеш и испексинит' те хаљине на теби, а газда није обијестан, да ти вазда кроји нове. Ако не ушчуваш његово, нећеш знат’ ни своје. Стојан се покуњи, баци штап и пође у кућу. Отац пође. за њим. — А колико дана мислиш остат' овђе? — запита,