Дело

СТОЈАН МУТПКАША 317 умивајући каљаве руке и отирући их о стару, прљаву махраму. — Десет, — одговорп Стојан. — Нуно је то, — рече му отац мирно и дохвати за чибук, да га напуни. — Доста ти да останеш још један дан, па онда пут под ноге. Овђе немаш шта научит' к'о тамо. А и газди ћеш, можебит\ требати, а не може ни он сам у онликоме послу... — Да останем барем пет дана, — промуца Стојан, гледајући га некако и жалостиво и са страхом. — Јок, осијече отац оштрпје. — Ја ти велим, да иђеш. Ето виђели смо и ми тебе, а и ти си нас; здраво смо II добро смо п друго нам ништа не треба. Прешјутра торбу на врат, па на пут... Стојан ушути. Читаве вечери ни ријечи више проговорио није. Није проговорио ни за вечером, кад га је мати нудила да боље једе. А чим је вечерао, казао је да је санан, па изишао пред кућу и извалио се на траву. Није могао лако заспати. И врућнна му, и тешко и загушљиво! Цврчак је негдје у близини цвркао и као дражио га, а из земље, из траве, изнад које су попут сптних варница пролијетали мали свијетњаци, била је чудновата врућина и притискала га. Ни вјетра ни од куда и дебела паучина, што се ширила испод стрехе па готово до кућних врата, била је непомична, нити се један једити пут заталасала или повила. А рундов се приближио п своје јаке шапе опружио му управо поред главе, те пасје бухе искачу и по њему, шкакље га и гамижу уз леђа... — Ех, тежак сам ја њима овђе! Заборавили су на ме! — уздисао је Стојан, који би по свему осталоме могао заспати, да га отац онако осорно не гони од куће. Ријечи његовс једнако су му звониле у ушима и, ма на коју се страну преврнуо, није их могао заборавити. — Тежак сам, тежак, — понављао је још једном. Па, кад је тако, боље да се сјутра врнем у шехер, него пресјутра. (Наставпће се)