Дело

0 БРАЧНИМ ПАРНИЦАМА 321 слетку, помаже хришћанским супружницима да целог свог живота у свему строго иепуњавају узајамне дужности један према другом, угледајући се на узвишени пример заједнице између Христа и цркве.1 Сама природа хришћанског брака као што видимо претпоставља тако рећи безусловно религиозни елеменат, јер без учешћа цркве ir благослова свештеникова за хришћане не може ни бити брака. Он се сматра да је закључен само онда, дакле, када је и венчање, средством свештеника, по пропису православне цркве извршено. Другпм речима, брак, по појму хрншћанског учења, своје савршенство и потпуност добија само онда, када се задовољи и елеменат религиознп, који остаје у браку непрекидно, одржавајући се живом вером супружшгка, њиховим животом хришћанским т. ј. сталном непрекидном заједницом с црквом. To је догматично хришћанско учење о браку, без кога ми не бисмо пикако моглп разуметн како је хришћански брак, задржавајући у главноме све карактерне црте дохришћанског брака, постао предмет не само грађанског већ у исто време и црквеног законодавства и суда. Видели смо раније већ, да је црква још од најстаријег доба изјављивала поступно своје претензије, док на послетку није сасвим присвојпла себи право, како у погледу законодавства о браку, тако и у погледу надлежностп за расправу свпх брачних спорова. Признање тог њеног права од стране наше државне власти у погледу законодавства изражено је тиме, што је грађанско закоподавство усвојило све основне одредбе црквеног законодавства о браку како о условпма и форми закључивања, тако и о законским узроцима за уништај и развод. Односно пак надлежности суда постоји специјална одредба законска, која гласи: „сва дела спорна у смотрењу брака принадлеже суду духовном, а тако и парнице поради уннштења и развода предузимаће се, расправљатн и решавати од суда духовног проппсаним тога ради редом и начпном.“законом него поглавито евојом божанском моћи, коју удељује брачним странама иомоћу особпте тајне. 1 Тако се једино и може разумети заповест аиостола Павла: да мужевп љубе своје жене као што п Хрпстос љуби цркву, и себс иредаде за њу (Еф. V, 25), а жене — да слушају своје мужеве у свему, као што црква слуша Христа (— 24). 2 § 99. грађ. зак. у вези са тач. 5. и 6. чл. 96. закона о цркв. властпма.