Дело

0 БРАЧНИМ ПАРНИЦАМА 325 оспоравати оно, што је једном већ признато за законито, нитп би одговарало духу хришћанског морала да се врши насиље над људским осећањима. Поред тога, прелазак једног супружннка из нехршпћанске у хришћанску веру даје доста основа за претиоставку да he и другп супружник следовати примеру свога брачног друга,1 услед чега важност брака у овој прилпци зависп од воље нехришћанске стране. Међутим, ако би се узело обрнуто т. ј. да важност брака зависп од хрншћанске стране, онда би се могло посумњати иу искреност намере оног лнца, које је прешло у хришћанску веру, да под видом промене религије, као главног циља, не скрпва средство, којим ствара само законски узрок за развод брака. Нсповедање религије у погледу брачних односа по нашем закону представља, дакле, један од важних услова. Оно има то значења да брак између хришћана и нехришћана не само да не може бити закључен, већ шта више и одступење једне стране од хришћанског закона доцније, у току једног законито склопљеног брака може имати последица за даљу трајност његову. У првом случају, брак између хришћана и нехришћана, нема силе ни важности, и уништава се као да није ни био,- а у другом, одступањем једне стране од хрпшћанског закона ствара се законски узрок за развод брака1 2 3 Тамо је, дакле, оскуднца у јединству религије, нема битног услова за брак, аовдејетаЈ услов нарушен, прекинут је правилан ток брачннх одноеа н осујећен је сам циљ брачног живота.4 б. Пскљученост сродства, крвног и духовног, у степенима црквом забрањеннм. Уређујући брак н породицу сво1 1. Кор. VII, 12—17. „Кад једно лице из нехришбанске вере пређе у правоелавље, брак раније закључен остаје у важности кад то желе оба супружна лица. Ну кад једна нехришћанска страна неће да продужп брачни живот с новокрштеним, онда је овом новокрштеном лпцу слободно ступити у другп брак с лицем из хришћанске иравославне вере.“ Одлука Архијерејског Сабора од 23. новембре 1899. год. СБр. 65. 36. стр. 231. 2 тач. 9. § 93. у вези с $ 79. грађ. зак. 3 тач. 4. § 94. rpal). зак. 4 Односво бракова пак између православних хришћана и чланова другпх хришћанских верскпх заједпица иаше гра1)анско закоподавство нрописује, да морају бптп „чрез надлежног свештевииа православне вере благословенп и заведенп у падлежне књиге венчаннх. при иравославнпм црквама установљене“ па да буду пуноважнп. (Решење од 9. септембра 1853. год. ВН. 859. Збор. VII стр. 80.)