Дело

ГОР^И ...Био у Криму један кан. 8вао се Мосолајма ел Асваб и имао сина Толаика Алгалу... ОвИхМ речима отпоче Татарин, слепи просјак, једну од старих легенада тога полуострва, које је пуно оваквих успомена. Наслонио се беше на стабло мрке боје једнога јагодовог дрвета. По каменпм развалпнама од времена урнисане канове палате, поседала око приповедача гомилица Татара, у дугачким шареHiiM доламама и преко њих златом извеженим комоткама, Било је вече. Сунце се лагано спуштало у море. Његови црвенп зраци пресецали су тамну масу лишћа, које покрива развалине п одмараху се као блештећа светла места на камењу обраслом маховином и повијеном витим гранама зеленога бршљана. Међу гранама оближње групе јаворова впо се поветарац. Њихово је лишће треперило и жуборило, чуло се као да се невидљиви поточићи из ваздуха сливају. Слепчев је глас био тнх и дрхтао је. На лицу као у камену урезаном и борама на њему огледао се неми мир. Речи, које је као на памет изговарао, текле су саме једна за другом, те се пред слушаоцима стварала слика давно минулих дана, пуних снаге и ocehaja. „Кан је био остарио“ причаше слепац, „али му је харем био пун жена. Све су оне љубиле старца, јер је у њему било још снаге н жара, а његова миловања беху нежна и ватрена. Жене he увек љубнти онога, који уме да их снажно милује, Дело књ. 28. 22