Дело

КАН И СИИ 331 ночну, н даље жнвети у своме сину. Алах је велики и Мухамед његов прави пророк! Пмам доброг сина: рука мује чврста, срце јуначко, памет бистра.... Кажн сине, шта желнш да тн дам? Кажи Алгала, даћу ти све што зажелиш. •Још не одјекнуше ни последњи звуцп са усница старога хана а Толаик се нагло подиже. Црне му очи сннуше као у сокола и светлише као море по ноћи. „Дај ми робињу козакињу, господару и оче мој“. Кан застаде, поћута само за тренутак, колико да умнри срце сврје — и пошто је поћутао рече јасно и одлучно: „Узми је! Кад свршимо част узми је... Лице храброга Алгале осу необична радост, соколове очн севаху, исправи се у свој величиии својој и рече оцу, кану: „Ја знам шта ми поклањаш господару и оче мој. Ја знам... Роб сам твој — син твој. Ево ти мрје крви, узми је кап по кап — стотину ћу смрти претрпети за тебе“. „Мени ништа не треба!‘1 одговори кан и седа круна, многогодишње славе и великпх дела, клону му на прса. У скоро довришше част и кренуше заједно, ћутећи из палате ка харемлуку. Hoh је била тавна. Ни месеца ни звездица на небу, сакрио их беше густи вео црпих облакова. Иђаху дуго по мраку, док he pehn кан ел Асваб: „Дан за даном часи живот мој... све лакше куца старачко срце моје... све је мање жара у мојим грудима. Светлоет п топлину дугаи мојој даје само ватрено мнловање моје младе робињице. Кажи Толанче, кажи ми зар баш ue можеш без ње? Узми стотину других, узми све остале моје жене, само ми њу остави“. Толаик Алгала ћути — само уздану. „Моји су данн избројани... Колико ћу још лазити ио земљи? Последња радост мога живота, oua је — то руско девојче! II кад ње нестане, ко he ме још љубити — мене старца, ко? Ни једна више Алгала!... Алгала ћути. „Како могу живети кад знам да је ти грлиш, да она тебн нољуице даје! Пред женом нема разлике отац п спн. Пред женом смо ми сви — људи, сине мој... У тузи ћу скончати живот свој... Боље да ми се понова отворе све старе ране и потоцима љусне крв нз њих, боље да не преживим ову ноћ снне мој!“ ф 99*