Дело

332 Д Е Л 0 Његов син ћути... Застадоше на вратима харемлука, стоје немн, главе им клонуле на прса. Свуд у наоколо помрчина, по небу се вију облаци, ветар креће гране по дрвећу, пзгледа .да им неку песму поје. „Ја је одавна љубим, оче...“ изусти тихо Алгала. „Знам... али знам и то да те она не воли“ одговори кан. „Срце ми пуца кад само на њу помислим". „А са чега је иуно моје срце!“ Понова заћуташе, Алгала уздану. „Истина је дакле што ми мудри мула приповедаше. Жена је мука човекова. Кад је лепа многи је желе, те јој муж мучи муку велике љубоморе, кад је ружна опет човек пати завидећи другима. Ако није ни лепа нн ружна, човек је најпре начини лепом и пошто се увери да је погрешио, оиет пати са ње, са жене“. „Мудрост не лечи срчане болове“ ироговори каи. „Оче! имајмо сажаљења према нама самима“. Кан подиже главу и гледаше тужно свога сина. „Да је смакнемо“ прозбори Алгала. „Ти волеш више себе него ли и њу и мене“ рече кан носле малог размишљања. „Па и ти тако“. „Да, тако је и ја тако“ рече тужно кан. Туга га је створила дететом. „Смакнимо је“. „Не могу ти је дати, не могу“ онет кан. „А ја не могу више без ње — ишчунај ми срце, или ми је дај*. Кан ћути. „Бацимо је у море“. „Бацимо је у море“ понавља кан као одјек, речи свога сина. Уђоше у харемлук. Затекоше је где спава на богатом миндерлуку. Застадоше пред њом и посматраше је дуго. Староме кану потекоше сузе нпз образе, низаху се као бисерна зрна по сребрној бради. Сину засветле очи, шкрипећи зубом угушује своју страст и стаде будити козакињу. Она се трже и на лепом, као зора ружичноме лицу, засијаше два плава неба њезиних очију. Алгалу није нриметнла, те пружи медене уснице кану.