Дело

KAH II CIIH 333 „Пољуби ме стари мој соколе“. „Спреми се... поћи ћеш с нама“ рече јој кан лагано. Сад је тек приметила Алгалу и сузе у очима свог старог сокола... Мудра је била — на мах је све разумела. „Бво ме“ рече. „Ево ме... ни једном ни другом... јелте... тако сте решили. На тако и треба да суде они, који су јаког срца. Ево ме“. Ћутећи кренуше сви троје мору. Ишли су танком стазицом ветар је хукао, страшно хукао. Она је била слабачка — девојче; брзо се уморила; али је била и поносна, — није им се хтела одати. Канов син примети где она нешто заостаје па he pehn: „Бојиш ли се“. Пресече га само оком и показа крваву ногу. „Ходи, ја ћу те понети“, рече Алгала и пружи руке према њој. Она само обисну о врат свога старога сокола. Кан је као перо подиже и понесе је. Она седе на његове руке и склањаше гранчице на путу да га не би уболе у око. Идоше доста дуго и већ се чује у даљини морски шумТолаик је ишао иза њнх — те he pehii: „Пусти ме да прсђем напред, већ сам два пут потезао нож да те закољем“. „Прођи... За ту твоју намеру бог he те казнпти илн опростити... како он хоће. Ја као отац праштам ти... Ја знам шта је љубав“. И ето већ ту пред њима је море. Ту доле празно, црно, бескрајно. Чак доле у дубини разбијају се вали о стење а доле је тако мрачно, ладно и ужасно. „Збогом“ рече кан и пољуби девојче. „Збогом“ рече Алгала и иоклони се дубоко пред њом. Она пође, погледа тамо доле где вали своју страшну песму певају, ухвати се за груди и узмаче натраг. „Баците ме“ рече им. Алгала пружи руке према њој и зајеца. Кан је узе на руке, притиште снажно па груди, пољуби, диже нреко главе и баци у дубину. Тамо доле у дубини певају вали своју силну песму. Снажна ли је та песма, те обојица пе дочуше како је слетела доле у море. Ни гласка — баш ничега. Кан се спусти на камено стење и немо гледаше час доле у тамнину, час у даљину, где