Дело

Д Е Л 0 352 'старохрпшћанском у негдашњем град.у Солину, за ондашње прилике, огромном и по величини и по значајности. На место њега је сада истоимено сеоце, цод чијим је виноградима у дубини од 4—8 метара, лежало све то благо старе грчкоримске културе, што га сад учени људи износе на видело новога века, а путницп му са страхопоштовањем иду на поклоњење. Саркофазн лнче на мале кућице са настрешницама и шиљастнм кровом. Површшне су, осим задње, уза зид прислоњене — претворене длетом у читаве легенде и мпте. Тако, на једноме је престављен добар uaстир н разне сцене из живота, са 20—30 лица. Саркофагје од белога мермера, а на једном је боку нрестављен генпје смрти са обореном зубљом. Други саркофаг има на својој предљој и бочним странама представљену фабулу пз Еврииидове трагедије „Пполит и Федра.“ Бого мој, тешко је и попамтити што све има у оннм орманима за силну, разнобојну стакларију, нађену и искоиану под лицем земљиним! Ту су бочице за мирисаво уље (или како овде кажу: миродија), бочице за воду. вино, лековите наиитке (исто као што се данас праве бочице за капљице). Те су све бочнце и танке и шнроке, и „фидан бој‘‘ и трбушасте; наравно, свака је друкчијег облика, боје и израде. Па, да видиш светњаке, па бога ми п дпвите! Баш дивите, калеме за ондашњу тинту, мастило. У једноме је још на дну било мало чађи угљене (мурећепа), којим се служила каква лепа Солињанка, пишући драгом на далеко, у каквој легији галској, или овде код нас у Виминацијуму (Костоцу). А може бити да је тиме вранила и танке веђе — с мора пијавице!... Ко би попамтио најразноврсније облике нглица, обоца, ђинђува, ђердана, укосница, брошева, гривни и ирстенова од камена! Г1а то исто опет од злата и метала, комбиновано са драгим каменом; обоци с бисером, пафте, пуцад, крстовп, и т. д. Па нека ми сад каже ко да су садашње жене кокете и гиздавпце. Та нису ни на пола пута Ева из древнога доба! Ево даље предмета, који he нас упознати са преисторијским „домаћим газдинством!“ To су земљане опеке, судови за домаћу уиотребу, нешто каменнтих и бронзаних секира, чекића и ножева. Впдела сам, још несмештене, тек донесене амо, 2—3 браве т. зв. „дубровачке браве.“ Баш ми је мило што сам их видела, јер сам им име још из ранога детињства запамтила. Коме их нису помињали у детињству нретећи да he колаче затворитн „бравом дубровачком!"