Дело

386 Д Е Л 0 гима, а служба се врши онако како се вршнла пре толико векова.“ Чинило му се истина да у том пма нечега што се не може да појми. Он, који је поводом Литкине смрти дошао у додир са смрћу на начин тако пун бола, враћао се овда онда тим тужним мислима, кад год би био на гробљу или у цркви на служби, или у каквим било другим околностима, које не би имале свезе са нролазннм, стварним потребама живота, или што је срачуњено на загробну будућност. Зачудио се тому како се у животу веома много ради за ту будућност, п како се мимо свега мудровања, сумњпчења ппак тако живи, као да та загробна будућност стоји ван сваке сумње, толпко се то њој жртвује од посебних малих егоизама, толико се учнни филантропских дела подижу се болнице, храмови, прибежишта, а све то с рачуном на то да he се после смрти исплатити. Још му је внше пало у очи то: ако хоћеш да си на миру са животом, онда ти ваља најпре да се измириш са смрћу, a ако немаш вере у нешто загробно, онда то иросто нпје могуће. А кад се та вера има, питање отпада, као да га није ни било. А кад је тако, шта онда тражите више? Има се пред собом хоризонат некога новога постојања, у најгорем случају веома занимљивог и то уверење изједначава се са спокојством и тишином. Пример тога имао је Полањецки код Марине. Зато што је била нешто мало кратковида, држала је она главу нагнуту над саму књнжицу, али кад би је од времена на време подизала, Полањецки би вндео њено лпце тако ногодно, тако пуну не мал битнога спокојства н тако пуно блаженства, да је било просто анђелско. — To је срећно женско, а биће све срећније, — говорио је у себи — а уз то има памети, јер кад би па супротној странн било колико толико поузданости, било би човеку бар толико утехе, колику може да даде дозната истина, али јестн се због разноликих неразрешивих питања, то је права глупост. Кад су се враћали кући, њему је једнако памет била прн оном изгледу Маринину, па јој рече: — У цркви сте изгледали као какав профил у Фра Ангелика. На лицу вам се огледала права cpeha. — Па ја сад п јесам срећна. А знате ли зашто? Зато што сам сад боља, него што сам била. Онда ми је на срцу био само јед и увреда, никакве наде није било преда мном, и све се то окренуло у такво зло, да ме је страх сад и помислити! Веле