Дело

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 387 да несрећа оплемењује изабране душе. Али ја нисам та изабрапа душа. У осталом може бити да несрећа и оплемењује, али јед, увреда, немар — то убија To је као отров. — Јесте ли ме много онда мрзели? Марина погледа у њега па му одговорн: — Толнко сам вас мрзела, да сам читаве дане само о вама мислила. — Паметан је онај Машко — одговори Полањецки — он ми те једном овако оцртао: „Волела је више тебе да мрзн, него мене да воли “ — Јесте, јесте, волела сам! У таквом разговору стигоше до куће. Полањецки је имао времена да развије свој пергаменат и да га покаже Марини. Али се њој то није допало. Удавање је она сматрала не само са стране срца, него и са стране вере. — С таквим се стварима не шали — рекла је Полањецкому а мало после признала му да је тај Букацкн вређа. После ручка дође Букадки. За оно неколико месеци што је провео у Италији, дошао је још тањп, што је био доказ противу доброте ,,chiante“-a за желудачнн катар. Hoc је његов потcehao човека на оштрину у ножа, хумористпчно, иронично насмејано његово ситно лице дошло као од порцелана, а не веће од песпице порасла човека. Он је био рођак и Полањецкому н Марини, и стога је пред њима говорпо што би му пало на ум. Још с прага чм изјавп: да према све чешћем размимоилажењу душевном у ово доба инак сме жалити, али им се никако не диви што су се заручили. Дошао је истина у надн да he нх још моћи наговорпти, да се окану, али сад внди да је све доцне и да му не остаје ништа друго до да само макне раменима. Марина слушајућп то поче да се љути, али је Полањецки волео Букацкога, те му рече: — Причувај то што си иочео за здравицу, коју ћеш морати да напијаш, а сад нам само кажп шта ради наш професорчић? На то му Букацки одговори озбиљније: — Код њега је наступила збрка иојмова. — He мојте се тако шалитн! — рече Марина. А Полањецки додаде: — II још тако иекорисно. Букацки наставн онако исто: