Дело

78 Д Е Л 0 Међутим ваљало је још дуго остати при чају и после њега, јер пан Нлавицки није волео да леже рано, те поава Гонтовскога на партију шаха. Док су они играли Марина поново заседе с Полањецким — разговараху веома срдачно на вељу муку јадног „меје“. — Мора да вам је драг долазак Гонтовскога, пошто вас он опомиње на Кремјењ — рече наједаред Полањецки. Преко лица Маринина прелете изненађење, да Полањецки ирви помиње Кремјењ. Она је држала да he no неизречену уговору тај посао покрити вечито ћутање. А после мало одговори: — Ја већ више и не мислим о Кремјењу. Говорећи то обнлазила је иетину, јер из дубине своје душе жалила је за местом, у којем се однеговала п радила неколико година, и за уништеним надама. Али је држала да јој такав говор налаже како обавеза тако и ocehajn према Полањецком, који су бивали сваким даиом све јачп. Мало после додаде: — Кремјењ је био повод нашој завадп и ја бих хтела сад да смо у миру, и то за навек у миру. Уз те речи она му погледа у очи тако умнл.ато, како то уме евако женско, нарочито кад отпочиње волети. Полањецки пак помисли: — Нема речи, она је необично добра. А гласно рече: — Ви бисте имали протнв мене чаробно оружје, мене добротом може човек водити и у ватру и у воду. Она му одговори: — А ја нећу тамо да вас водим. II као знак да неће етаде махати својом лепом црном главом. Гледајући у њено насмејано лпце и нешто овећа уста говорио је Полањецки у својој души: — Волео ја њу или не, тек ни једна ме тако не прптеже к себи као менгелима. Дотле га се ннје никад јаче косвула, ннтн му се допала, чак нп онда, кад није ни мало сумњао да је воли, и кад се борио с тим осећајем. Кад им се учпнило да је већ крајње време стадоше се праштати, II за минут беху заједно на улици. Полањецки, који се нпје никад умео да сачува од бујностп задржа одмах бедног „меју“ и упнта га мал' те не изазивачки: