Дело

82 Д Е Л 0 мојој непријатности за коју би се гхред светом изговарале за раскид одношаја. To је поуздано. Пропао сам, скоро без икакве наде. — До ђавола. — Сад разумеш да ово што мене притиска мора на ком било да се сломије, и да ми Гонтовски мора ма на који начин платити за увреду. Полањецки маче раменима: — Нећу га ни ја жалити. Нек буде тако. — Сутра у девет биће Кресовски код тебе. — Добро. — Онда до виђења. Али ако се сутра видиш са Плавицким, реци му да је у Риму умрла његова рођака, ГТлошовска, од које се надао неком наслеђу. Тестаменат је ту у регента Подвујнога, и сутра he се отворити. — Добро. 1Јна Плавицки о том, јер је она умрла пре пет дана. Полањецки оетаде сам. Подуже је размишљао о својем примању, не знајућн на којн he ra начин извући од банкротнранога Машка, н то га је узнемирнвало. Одмах му је пало на памет како се то његово примање не може потпуно наплатити из Кремјења, те да he и опет као н пре остати поверилац Кремјења. Кремјењ није био ништа бољи дужник од Машка, што га није ни мало могло утешити, али је за сад морао при том остати. Доцније му дође нешто друго на памет. Стаде се сећати Литке, госпође Емилнје, Марине, н би му за чудо како је тај свет женски чисто осећајни, којему је главни интерес у вољењу, у cpehn ближњих, сасвим друкчнји од мушкога света, који је сав прожет утакмицом, борбом, пун черупања, срџбе, дуела, напора за тековином имања и умора. II у том тренутку дознаде, што давпо није ocehao, a то је: ако на свету има одмора, cpehe, мира, то их ваља тражнти у женском, које заволн. Тај је осеhaj био потпуно сунротан његовој философији иоследњих дана, с тога га баци мало у бригу. Али сравњујући и даље та два света, није могао да сазна да тај женски свет, који воли, има својега основа и својега разлога за постојање. Да је Полањецки био колико толико познат са Светпм Писмом, то би му зацело пале на памет оне речп: „Али је Марија добри дцјел изабрала“...