Дело

4 Д Е Л 0 Ту није море где се поток склада, To није бескрај, што диже човека Beh пуста, мрачна и препуна смрада, Препуна кала баруштина нека... ...Садашњост то је!.. II мислећи на њу Поимам светлост што нам зору значи, И мрзим оне, крви сам им жудан, Што желе мрака, светлост да помрачн... Да, ја их мрзим; но сви смо ми такви, Нисмо ни гори, а још мање бољи, Сваки би крви и свежега меса, Девиза сваком: отми, лажи, кољи!.. Па кад је тако, а немамо моћи Да то већ једном у гробљу почива, -la пуштам живот нек се током креће, Ал' дижем душу да ми прошлост снива... Ив. М. Милићеви£.