Дело

90 Д Е Л 0 а иђаху па Бјелану. Дан је био светао и мразовит. По смрзлу снегу обртали су се са шкрипом точкови, коњн се пушили и no њима се хватало нње. С дрва се сиуштали ледењаци. — Ала је ово мраз! — рече Машко. — Замрзнуће нам се прсти на обарачу. — Особито је згодно сад скидати бунду. — Молим вас само немојте отезати. Реци, молим те, Кресовскому да одмах приступа ствари. Машко стаде трти овлажене наочаре. — Чим стигнемо на место сунце he се почети дизатп и биће силно бљештање снега. — To he брзо бити готово. Кад је Кресовски стигао на време, оне друге нећемо дуго чекатгг, јер су они навикли да рано устају. — Знаш ли шта ме сад занима? —- рече Машко. — Нма у свету један чинплац на којега нико у својим плановима и својим пословнма не рачуна, а који може све да омете, измени, поквари — то је људска глупост. Замисли да сам десет пута иаметнији него што сам, да ме не тиште послови господина Машка, него да сам, рецимо, какав велики политичар, какав Бизмарк или Кавур, коме ваља да добије какво имање за извођење својих планова, и који рачуна са сваким својим кораком, сваком речју, па? Долази тако нека стока ни за шта неурачунљива и право у чело. To је нешто тек славно! Он мене може убити или не убити, све је једно, тек омете посао у коме ми протекао век. А ко на то може рачунати; то је тако исто као кад би пао цреи коме на главу. — To и јесте што човека љути. — А што се тиче тога да те убије, буди спокојан. Машко се умири, поново избриса наочаре и поче говоритп: — Мој драги, видим да од изласка мало обраћаш пажњу на ме, а сад хоћеш да ме окуражиш. To је и природно. Што се менетиче могу и ја тебеутишати и дати ти реч: да вас нећу застидети. Што сам мало узнемирен то је ироста ствар, то стоји доле на срцу; али знаш ли зашто? To што долази услед теniKoha у животу, пуцање на самога себе, то нпје ништа! Нека и мени и њему даду оружја п муниције, па да нас оставе у шумп, по дана бих пуцао на ту луду и пола дана стајао пред његовим пуцњем. Али сам ја већ имао један двобој у животу