Дело

СТОЈАН МУТИКАША 93 Мој је, по моју несрећу, добро, — дубоко уздахну Кривошија. — Здрав к'о дријен и ништа му не фали. —? Ц мој, — упаде Бошко. — Заклећу се Богом и душом, да је здравији од мене... Марко накриви главу и намигну на Стојана. — А: твој, мајка му стара? Држи ли се он? ^“Тлабуњав је мало, — одговори Стојан мирно. Вазда га нешто боли и превија се. -Јагуља пребаци ногу преко ноге, а дугачки тур од чакшпра подави пода се. — Благо ли тебикаре! — викну, чисто завидећп. Он ће бит' и још болеснији! Да сп мало паметнији, мог'о би му сад коврчити, па све да ти тепа и да те глади. Ех, да сам ја на твоме мјесту! — Богме ти је згодно! —: упаде и Марко и опет га поче тапшати по рамену. — II ја велим да ће он бит' и још болеснији. Да ти сад нешто затегнеш, па да занштеш вишу плаћу, даће ти је. Не смије он сад тебе пушћат' а довести новајлију, који ништа не зна... Иштп му... Реци: „дај ми вишу плаћу, па да те слушам“... Пмаш језик, мајка му стара, није ти га мачка одгризла, па говори. — Стид ме, — шапну Стојан, обарајући главу. — Хи, хи, хи, — засмија се Јегуља, а на ситне, мишпје очи ударише му сузе. — Стид те старат' се за своју кожу?. Зар ти не волиш себикара? Марко још једанпут понуди госте кахвом, измакну се мало у крај и сламком поче чистити стари, изглодани цигарлук. — Буди ти паметан, мајка му стара! — рече, уозбиљивши се. — Њему свакако треба момче и треба да га плаћа добро, па је ли боље да плаћа теби него другоме? А ако не иштеш, неће ти ни платит!... II кад он види, да ти тако радиш за се, бпћеш му дражи, јер ко не зна радит' за се, не зна ни за другога. -— Да ја нијесам у свога иск’о сваки дан, неби ми плаћ'о ни ово, што сад плаћа, — упаде Кривошија, поносито се ударивши руком по прсима. Јегуља скочп са свога сандучета, сави руке на леђима и готово поче поигравати по дућану.