Дело

94 Д Е Л 0 Не говоримо мп тебикаре за, своје, него за твоје добро, па ако тн ваља, слушај! ГТа му се примакну и унесе му свих десет прстију у очи. 1/ А овп чојек што ти каже, ово ти је свето! настави, указујући на Марка. — Ми немамо вишег пријатеља од његакара... Што имамо памети, он нас је научио. Чојека боли срце за намакаре, па не може да гледа неправду и учи нас. Марко склопи руке па, прса и мученички преврну очима. — Вога ми, само из пријатељства! — упаде. Мајка му стара, зар бп ја због нечег другог говорио? Дражи сте ми ви, него газде. А газду није грехота огулити! Ја би огулио свакога, који ми под руку дође!... Опи гуле друге, па ћемо и ми њих... — Зар твој газда Симо не гули? — узвикну Кривошија, подбочивши се рукама о кукове. Стојап само узви раменима. — Зар не гули. а?... Оклен њему онолике паре, да није нагулио? Марко прилети и зачепи му уста. Нећемо говорит' о томе, — рече. — Ми смо му казалп к'о пријатељи, а он нека смпшља. Може мислити колико му драго, а мој му је дућан вавијек отворен, ако ће да га чему научим и да му кажем, како се постаје газда. II лукаво намигну на Јегуљу, а Јегуља на Бошка. Стојан се лагано диже и замишљено пође кућн. IX 5' народу се још једнако вјерује, да има злослутника, па што они нрореку, да онако мора бити. Ако је доиста тако, онда су газда Симини злослутници били Јегуља н бакал Марко, Бисмарко шехерски. Одувијек слабуњав и болешљнв, почео је газда, у новије доба, поболпјеватп још чешће, а, једнога дана, умало не заковрну. Дошао човјек у магазу, изуо куидуре и, по своме