Дело

СТОЈАН МУТПКАША 9б обичају, прекрстио ноге на шилти, па почео звецкати бројаницама и, жмиркајући, гледати на чаршпју. Стојан је, у *го, вријеме, цречшпћавао рафове и, подвезавши нос махрсГмом, отресао дебелу прашину са некаквих старих кутија Т1 пакета, што се у години дана једва по трп пута узимали у руке. ~-^'Стој... Стојане! — изненадно га позва загушљив, сипљнв глас иза леђа. Стојан се осврну и, од чуда, испусти из руке п један пакет и крпу, којом га је чистио. Газда Симо лежао је на шилти, узваљен на леђа, исколачио зелене очи, доњу губицу опустио готово до браде, која се необично тресла, а у прсима почело да му нешто шкрипи, цичи, шшпти. — Шта је‘? — повика Стојан п прилети му да га придржи. — Незнам... Удави... — загушено пзговорп газда, клонувши му на руке, а шкрипа у прсима све више п нешто као да се вари, клокиња у њима. — Има ли ико да помогне? — дрекну Стојан н излети на врата, звијерајући по комшијским дућанима... Док су комшије дотрчале, газдз Симо сасвим је смалаксао и једва су могли, на рукама, да га однесу до куће. Газдиница Анђа, обучена у најлогаије хаљине, са повезаном главом у некакав дрпав јаглук и неочешљаном косом, затекла се баш на авлији и дебелим крбачем растресала некакве ћилиме, када опазп носаче. У први мах она зину, заблену се, па, загледавши ее боље, плесну се снажним рукама ио кољенима и из гласа врисну. — Куку мени до Бога милога, шга је‘? — завриска опет п, не сачекавши одговора, зграби газдину руку, која је пемоћно внсила, и ноче је љубити. — Пушћи, газдинице, пушћи сад! — као поче је тјешити Стојан и, благо одгурнувши од болесника, обухвати је око гтса и полако уведе у собу. — Хећима,1 хећима зовите! — викну она, пошто се прибра мало, иа обје руке сави Стојану око врата. Хећима зови. да га види! У читаву шехеру био је само један доктор. Јерме1 Доктора.