Дело

100 Д Е Л 0 Уљези, Стојане, уљези! — благо, мекано изговори газда Симо и махну му руком. — Дођи ближе. Стојан, са неким страхом и устезајући се, приступи. •Јеси ли затворио магазу? — загшта газда — Јесам. Јеси ли обипГо све, да се није ђегођ сакрио какав лопов, јали да ти није кресавица остала на немјесту, јали који цигар неутрнут? — Све је у реду, — одговори Стојан. — А добро си пазарив'о и нијеси пушћ'о муштерије другоме? — -Јок. Газда лагано диже руку и показа му да сједне. Затим се накашља мало, поиеша се по носу и дубоко уздахну. Сад ћу казати и теби, па да и ти чујеш, — гшче тихо, меко, старачки. — Ја не знам шта носи дан, а шга ноћ. Смрт је како се рекне свакоме за вратом, а ја сам, ево, болесан, па ко зна кад ћу на они свијет. Стога сам намислио писат' тастаменат, нек' се, бива, зна пошљедња моја воља. -Ја сам све ово стек'о, па ћу и оставит' како ја хоћу. И право је! — одобри кум Никола, гладећи се по перчину. — Тако је то у реду. ...а мени Бог није дао ђеце, — настави газда, па кад њи немам, оставићу другоме. И ви ћете сви бити испати1 да је ово моја права н мила воља. Кумови се подигоше и преклонише ирема икони. Бићемо пред Богом и иред људима. Газда Симо погледа Стојана. — Стојане, сине, донеси дивит и ћагета. Стојан скочи, излети пред собу и из рука газдиничиних, која је све припремила, узе нов новцат дивит и неколико табака чисте хартије. Опет се врати газди, па, поправивши зубима перо, очекиваше, шта ће му се казивати. Пиши! — викну газда, наслонивши се на јастук. Стојаи размахну руком изнад хартије и ирипреми се. 1 Свједоци.