Дело

164 Д Е Л 0 После некога времена млади је господин Лудвнк нрнмљен као официрски добровољац у Х-ој краљевској хусарској регименти. Тога лета дође Лудвик доцкан кући, пошто су већ прошли сви састанци. Татипа коса је јако проседела, он је сад ишао внше погнут него пре и говорио да ће „продати све те трице“. Кад би се срели, Лудвик је обарао очи и скретао с пута. Доле у радионице он није смео ни да завири. Једнога дана, тамо у августу; ншао је старн Линд поред ливаде с ону страну брега. Одједном зачу топот и коњско рзање. Он подиже очи и спази Лудвика на једном од својих риђана који су били његов понос и дика. Коњ и дечко изгледаху као да су срасли једно за друго. Час би Лудвик погнао риђана у лепом галопу поред чистине обрасле травом, час би га натерао да прескаче преко три мамина избељена нлатиа нрострта напоредо, или би пројездио с њим дуж свега платна. Било је заиста лепо видети овога окретног младића на лепом коњу; госнодар Лнндове очи се заблисташе и он промрмља: „А, дакле он се већ толико изучио;“ али се одједном намршти и викну: — Скини се одмах, грубијане, и води коња у шталу! Моји су риђани одвише добри и већ матори за такве циркуске вештине. II тако престаше јахачка вежбања младога Лудвнка на долу. Господара Линда је срце болело, кад је видео како младић иде тужан и невесео; али Петар Линд није никад трзао своју реч натраг. Прође још једно лето и Лудрик носта штудент. На јесен ће у Калберг. Истога лета, 27 јула, било је равно 25 година откако је Петар Линд први нут ударио чекићем у својој земуници. Сам господар није баш ннмало био заражеи јубилеумским бакцилама, али зетовн предложише да се тај дан некако просветкује, а сем тога бејаше се дознало да се и раднпци спремају да на неки начин одају пошту своме омиљеном госнодару. Те тако би решено да буде велика јубилејска свечаност у Рингдали. С вечери, уочи тога дана, нође Лудвпк да се нрошета доле ниже радионица. Позади старе земунпце баци се колики је дуг на зелену траву, подметну руке под главу и упре очи у летње небо.