Дело

168 Д Е Л 0 — Да, тата, и ја, — рече млади штудент и погледа свога оца право у очи. — Је ли то твоја слободна воља, Лудвиче? Ти знаш да ја нисам никад хтео да присиљавам које од своје деце. — Јест, тата; ако Бог тако хоће, биће и онда једап Линд у радионпци кад ти — дај Боже да то буде што доцније! не будеш могао впше ићи тамо. Моја оставка на службу у регименти већ је на путу. Господар убриса руком сузе с лица, привуче старицу и Лудвика к себи и промуца: Бог вас обоје благословио. Доцкан увече, кад свечаност беше већ завршена и кад најзад сви отидоше кућама, пођоше тата и Лудвик, руку нод руку, као и некада, још мало у шетњу улпцом поред радионица и гледаху како месец обасјава зелене вепце, гране и блиставе машине као и посребрени жиг „Рингдалска механичка радионпца 188.*“ Петар Линд гледаше дуго ова писмена. — Је ли, тата, ти то ваљда можеш читати и без наочара? — Да, Лудвиче. — А ја ти обећавам, док је год твој Лудвик жив, да неће тај жиг никад доћи на какав лош посао. Тоје све штојамогу радити; све друго ти си урадио. Ја имам само да идем по „утрвеној стази.“ Јагодина 1903.