Дело

174 Д Е Л 0 лизма; грубп песимизам поред строгог оптимнзма п тежње за живот. Тако се нрегањаху ове системе; често постајаше једна норед друге; у прекомерној супротности ношаху оне знаке своје пропасти, бораху се једна протпв друге, а ниједна пе одржа победу на бојпом иољу. У борби за опстапак нису се чувале: јер је то непобнтна истпна, да у борби за опстанак односи победу само оно што је најбоље, вечито истиннто н добро; ма да (је неко време и било лажју клеветано, ипак је пзлазило на видело. Од досадашњнх философских' система нпје ниједпа ову пробу издржала, отуда и немају готово искључиво никакву практичну вредност више, стога и прнпадају музеју Историје Философнје. Златна зрпца која је она садржавала запста иису сва погубљеиа, већ су прешла у духовну својнну човечанства. Па зашто овн многобројнн покушаји нису ималп бољих резултата? Узрок лежи у пачпну на који су пређе све науке обрађпване, а он се опет објашњава општим приликама времена. Како беше узак поглед ових људи! Како се мало људи разумеваху у скунљању н посматрању грађе, која .једино беше у стању решитп истипу! Како мршава средства беху тада нарасиоложењу! До повијих времена беху научник и мислилац сами себп унућенн, скуп посматрањем добивених ствари беше без значаја: и тако беху принуђени да траже пстину само размишљањем н комбинирањем. Како су значајни скокови учпњени да би се из појединпх појава друге ишеле и објасниле, јер не беше средства за разумевање истих, да се ирибави други материјал за посматрање. Тако бејаше наука у току средњега века врло празпа п бесплодна. Самовоља н фантазија, једностраио схватање, бесконтролно размишљање, смели резултати, све је то пружано као пстина. Домишљанство стунаше на место истине: то беше време када се писаху докторске дисертацнје о томе, да лнјеНерон био незахвалнији према свом учитељу Сепеки или према својој матери; да ли је боље после јела мало нроспаватн или се иаслађавати гледањем п слушањем. Не беше стало до тога да се тврђење помоћу пстнне браии, већ помоћу оштроумности н окретности. II што је један многогодишњим мозгањем пронашао п за пстнннто сматрао, то .је хтео свима да натури као истпнуијетко устајаше против туђег истражпвања: пово какво посматрање, какав мали напредак могаше му одузети плодове мучног размпшљања,’у чије резултате једва н сам да беше уверен, да нх ва.ва држати за нстииите. Тако стално у средишту истра-