Дело

ЖУПНИКОВ син 11РППОВИ.ЈЕДА ВЈ, ^ОШ^ЕВИТ^ (СВРШЕТАК) Ишао сам у школу и био сам добар. Ал‘ већ првих дана дознам да свако дијете има оца и матер, некому додуше умре отац или мати, или обоје — али ипак свако је имало оца — само ја нијесам знао за свог оца! Дуго сам се мучио том мишљу, док најпосле упитам мајку: „Гдје је мој отац? Сва дјеца имају оце — гдје је дакле мој отац? Учитељ у школи више пута пита дјецу: Како је име твоме оцу, а како твому? — а кад дође ред на мене — мене прескочи! Што је дакле с мојим оцем?“ — Моја мати не рече дуго ништа, а ја сам видио како плаче, а кад сам је упитао зашто плаче, и зар да ја немам оца, одговори она да је мој отац умро. Али тиме није било свршено. Друга дјеца знала су гдје је гроб њихова оца, ако је умро, а ја нијесам знао за гроб свога оца! Упитам дакле једном звонара, који је све људе закопао и тако знао за свачији гроб, нека ми покаже гроб мога оца. — Каки гроб, — рече он, — та твој је отац, хвала богу, још жив и здрав! — Па гдје је? — Та — не питај свашта! Дознат' ћеш већ кад будеш већи! — замахне звонар руком па се окрене од мене. Сад нијесам знао коме бих вјеровао, матери или звонару. Звонар је стар, шути увијек, али зна све што