Дело

Д Е Л 0 206 тко пита, но — мати је моја плакала! Дубока и тешка смутња леже ми на душу. Мучило ме то — али нијесам знао од кога да дознам истину. Упитам звонара — а он замахне руком и рече: — Не питај то! — па онда зашути као заливен. Упитам једном згодом учитеља за свога оца. Они велики ђаци праснуше у смијех! Учитељ их оштро погледа и умири оком, а онда рече мени: — Тко је твој отац, то ја не знам. Но можда ће се дознати, док будеш већи! — А је ли жив? — још ћу ја. — Не знам — опет ће учитељ кротећи оштрим погледом старе ученике иродужна течаја, којн су били тамо. Кад је био школски одмор, дођем до оних великих ђака, који су се смијали, па зирнем једному у око. — Зашто си се онда смијао? —једва чујно речем. Па — јер си тако луд! — и опет се насмије. — Загато луд? — Па кад не знаш, тко тп је отац! — А знаш ли ти? — Иди, не будали! — и оде од мене. А ја њему за петама, па питај и питај, док ми он шане, али придушеним гласом: - Па зар ти збиља не знаш? --Тажупник! — Зар мој уја? — Какви уја! Отац ти је он, а не уја! Нијесам се внше усудио питати! Један каже да је отац жив, други, — да не зна, мати — да је умро, а овај — да је уја! Које је истина? Једнога дана довезе се к нама нека сирота сељанка и остави у нас дјевојчицу. То ти је сестра, — рече ми мати тихим гласом и озбиљним свечаним лицем. Мала Ивка — тако се звала сестра — била је врло мило дјетешце. Била је тиха и мирна, није плакала. Те вечери био уја .јако весео. Нијесмо били у оној собици крај кухиње, пего у великој соби, гдје је уја становао. Он јо моју сгстру гладио и неколико пута нам рекао: Само, дјецо, не вичите одвшпе око жупног стана, па ће све бити добро!