Дело

210 Д Е Л 0 бих се наљутио на кога, опда сам добио и горе, као: копиле, грјехото, те би онда један другому гласно говорио: „Гле, овај светачки син посиже рукама све даље, бјесни у љему жупнички бијес!“ Трпио сам једно вријеме, и оида се потужим господару. Е — тога ти нитко не избриса, рече он, што си, то си, то се окренути не море! Шути па трии — и не слушај што говоре! Ради марљиво—па не ћеш ништа ни чути! I/ Кад ја то чујем — а ја још псте ноћи утекнем! Одем нз града на село и понудим се у неког ковача за слугу. Ту ме нађе за који мјесец дана ујо — расплаче се, па ме наговори да бар ковачију изучим. Пристанем. Али и ту — као и прије. Као какова клетва прогонило ме, грдило, да сам незаконит син католичкога попа. Но мој ковачки занат ојачао ми мишице, на сам многог момка немило избио. Ал’ кад бих га пуштио, ои би из далека викнуо: Мпслиш да смијеш сав свијет тући зато, што си син жуппикове милоснице! Сад су ми грдили и матер! Ал' куд ћу, камо ли‘? Сав свијет је опак, у граду као и на селу! Куд се може из свијета? !>ато сам трпио плачући у душп и бијући сеоске момке све до разбијених глава. Тако сам изучио ковачију и одох из села у град, у Загреб, да се међу оним хиљадама народа пзгубим. Жпвио сам — могу рећи неопажен и сакривен која два-три мјесеца. Онда опет зачеле бабе бабама шапутати о мени, а домала ето подругивалица. Али сад дођоше и савјетници, овакови на примјер: „Чујсш, попови су богати, дедер тп замолн свога жупника, нека ти купи ковачницу!“ Други рече: „Шта би молио! Присили ти њега! Ако не ће, зграби га за врат! Кад ти је могао бнти оцем — може да се н брине о теби!“ Онда опет рече један: „Могао те учинити суцем, а не ковачем!“ А ја се све отимам, бјежим, а они ме нађу и опет савјетују н трују душу. ' . У то вријеме упознао сам се с једном дјевојком нзгубљеним бићем, како сам био и сам. Нијесам је нашао