Дело

•280 Д Е Л 0 сељаке да сврате п нудећи их робом. Зивкао је и неке туђе слуге, с којима се тек издаљега знао, желећи тобоже да их за нешто упита, а у ствари само због тога, да га виде како је сам и. ако га запитају за газду, да пм могпе одговорити, е је он сада као газда. Затим опет нзвади духанкутију, замота цпгару и, гледајући некуда у висину, — ваљда како се ласте витлају нзнад комшијских кровова, — опет одбијагае димове. У вече је догаао кући мало раније. У соби је затекао газдиницу, како сједи крај упаљене лампе и прошива некакву когауљу. Назва „добар вече“, остави кључе на мијеето и сједе према њој, у дно собе. — -Јеси ли се уморио? — запита она, лагано отурајући шаф са крила. Нијесам... Не могу се ја умориги, — одговори поносито. — Млад, па није ни чудо, — одговори газдиница. Стојан се промегакољи мало, зијевну два пута и погледа по соби. Необично без газде, — рече, тек да иегато каже. — Необично, — потврди и газдиница. — Кад .је он, некако је и разговор живљи... Макар н слаб, опет нам ваља... Газдиница номакну лампу, премда јој није сметала, п опет уздахну. А изнемого је, јадник... Стар, па слаб... Пма њему близу гаесет. — Два пут би ми мог'о бит' отац, — упаде Стојан. II мени би, — дочека она. — Ни мени јога нема нунпје' трндес'... Стојан је погледа испод ока, да се увјери: говори ли истину? Иознаде, да није лагала. Онако младо, здраво, румено лпце, без бора, па снажне, једнако обнажене мигаице и једре, бујне дојке и пнје могла имати жена, којој ,је ирешло тридесет. А газдииица није била нелијепа, па јога онај благ осмијех, који јој се разлијевао по лпцу, чинио је, те је изгледада јога млађа. IIа моју дугау не би рек'о ни да имаш двадес' и иет, — избаци.