Дело

СТОЈАН МУТИКАША 231 Газдипица се осмјехну и подиже се, да донесе вечеру. Н« мени.се не чини, — рече устајући. — Што кој2А дан напријед, све к'о да сам млађа. И снажнија самјт ваљанија вего сам икад била... Након вечере оиет сједоше да разговарају. Млаз мј^&е-4ћне, пробијајући се кроз лишће и демире пенџерске, залијевао је један дио собе; испод пенџера запјева славуј. Са оближњих мунара извијао се и растапао у ноћп глас мујезина, а соба је мирисала свелнм босиљком и тамјаном, па обојема некако лако на души. Нешто као да их онија, замамљује. — А јеси ли се давно удала газдинице? — заппта Стојан. —- Па... нијесам, — одговори газдиница. — II знаш, кад ме просио, ја нијесам бегенисала њега. Није био ни лијеп, а стар... Што ће ми ђед?... Е, ама он зеиђил, па ми зап'о за око матери. Вели ми она: „Није лахко стећи 'накога ђувегију. Проклећу те, ако не пођеш за њега, а знаш каква је материна клетва...“ II ја нијесам могла друкчије, вего укабулити. Плакала сам, кукала сам, грухала сам се шакама у прси, ама каква вајда? ноћи сам излазила на авлију, само да озебем и умрем. Вјетар пуца, завија, јауче кроз воћке што су нам у авлији расле, ломи гране, диже прашину и опало лишће и расипа их, а ја изашла у самој кошуљи и лахким димијама. Стала сам на сред авлије и пушћала да ме вјетар бије, да ми чупа и мрси косу и сасипа сухо лишће у њедра. Дршћала сам од студени, чини ми се сва ми се крв у жилама смрзла, а кожа ми се најежила к’о у очерупане кокоши. Мислила сам: ето смрти за пет дана. Па ништа. Сјутри и пресјутри дан кихала сам мало, кашљала и опет остала здрава. Младос' ми је била јача и од в.јетра и од студени. И удала сам се за њега — Па, на моју душу, лијепо ти је, — дочека Стојан. — Лијепо је, и ја велим да је лијепо, — настави газдиница, одмахнувши руком. — Оп ми ништа не чини на жао и држи ме к'о мало воде на длану. Ама ето... немамо ђеце... А мени рана на срцу и боли ме што немамо. Да ми је само једно, макар колик' зрно бибера, к'о што 'но се у причи прича.