Дело

НАША МОНЕТАРНА СИТУАЦИЈА 249 тип узео нончаницу од 50 динара, коју је према нашим новчанш^ прилцкама слободно могао узети као максимални тнп. Тиме па&*што је минимални тип новчанпце узет тако внсоко, ограчичеца је у ствари циркулација новчаница скоро искључпво на велику трговнну, и тиме онемогућено Народној Банци да од дд^в^бЈ иривплегије пзвуче за себе и за земљу ону корнст, на коју се с правом могло рачунати. То је дакле .једпна озбиљна замерка која се може учинитн закону од 6 јануара 1885 године с гледишта монетарне политике. Пначе је тај закон био по свнма другим одредбама одлична основа за дефинитивно уређење монетарнпх односа у Србији. Па и та једпна погрешка тога закона с гледишта монетарне иолптпке, нпје била такве природе, да се није могла поправпти. Чим се приметило да цпркулација тешко апсорбује крупне новчаничне типове, које је Банка издала, ваљало је тражити законско овлашћење за пздавање новчаннца мањега тппа од 10 и 20 динара. На жалост тако није урађено. Ни Управа Народне Банке, нн Министарство Народне Привреде нису разумелн зашто се новчанице Нар. Банке не задржавају у цнркулацији, но се враћају Банци и размењују за злато. Банка је у самоме почетку почела кредптоватн нарочнто увозну трговину. Трговци увозници имали су своја плаћања скоро нскључиво на страни, а за та плаћања било им је потребно злато, које новчанице нису могле заменити. Екулирање тпх новчаница у самој земљи било је пак јако отежано, ако не и онемогућено, њиховом величином. Према томе оне су се морале враћати Банци зато што су циркулацији биле непотребне. Међутим и Народна Банка и Мин. Народне Привреде, сматрали су да се банчине новчаннце враћају Банци само зато што гласе на злато. То гледиште, које Народна Банка заступа и данас, апсурдно је. У .једној земљи у којој су монетарни односи правилни, а они су таки код нас могли да буду у то време, у коме је системом двојне важности обезбеђен паритет сребрне и златне монете, то што новчанпце гласе на злато не може битп разлог да их публика враћа, ако су оне иначе по својој величини потребне циркулацији, чак ни онда кад је вештачким начином створена ажија на злато. То у толико мање што се разменом новчаница у злато није ништа добивало, пошто је та ажија вредела и за новчанице у истој мери у којој је постојала за злато. Но ако је је-