Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКНХ 269 Ту/се професор мало збуни: да ли неће бнти што недискретно, , алгг ипак хотећи да дозна како му ваља мислити о тако "симпатичном човеку, савлада несмелост па запита: -^>14... јесте ли из Квиринила, или Ватикана? — И'з Погненбина — одговори Швирскн, а мало се намрпГгиГ*'*’ Свршетак обеда прекиде даља објашњавања и даљи разговор. Марина је једва могла одседети при иомисли да ће при месечини видети Капитол, Форум и Колосеум. И после једног часа одоше преко електрично осветљеног Корза ка развалинама. Вече је било светло п тихо, а око Форума и Колеума нигде живе дуже, како у осталом бива и дању. У близини цркве Санта Марија Либератриче неко је иза отворених окана свнрао на флаути и у оној тишини могла се чутн свака нота. На предњи део Форума падала је тамна сенка од узвишпце и зграде капнтолске, али је даље све било заливено јаеном, зеленкастом светлошћу, као и Колосеум, која је издалека сребрнаста, Кад се кола зауставише код аркада џиновског цирка, господин и г-ђа Полањецкп, Швирски и Васковски уђоше унутра и стадоше се приближавати ка средини арене, обилазећи нагомилане рушевине око стубова, одломке стубова, фризове, гомиле онеке, камења и ниске цоклове овде онде. Под утицајем ћутања нпко ама нн да беле прослови. Кроз лукове од аркада пробијали су се праменови месечеве светлости у унутрашњост, као да су пливали по тлу те надали на сунротним зндовима по прозорнма, обронцима, маховинн н шипражју, који су овде онде покривали оно што је попадало. Други делови те зграде почивали су у дубоку мраку, те изгледали као црне и тамне провалије. Из канала и лагума ударало је на влагу н трулеж. Стварност се изгубила у сред овог лавиринта и мешавпне од зидова, аркада, светлосних повесама и тамних сенака. Сгромна рушевпна изгледало је да губи своју стварност и да постаје визијом у сну или неким чудноватим утиском, који се састоји из тишине, ноћи, месеца, туге и као спомен на прошлост велику н пуну мука и крви. Први поче говорити Швирскн слабим гласом: — Колико је ту бола, колико суза, како неизмерна трагедија!... Нек говорп што ко хоће, у хришћанству има нечега надчовечанскога, и човеку се не може на ино него тако да мисли, При том се обрати Марини и запита је даље: