Дело

ПОРОДПЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 273 После тога испаде да је у проласку поред разних зпаменптости ,разумевао највпше господпн Основски. Он је кукавац цео један дан проучавао путовође да би само могао сам својој женн 6јЛгт чичероне, а сем тога да јој се својим познавањем и допадн^ више. Али је.она слабо марила за објашњења, којеје он дати, баш зато што су долазила од њега. Више јој се допадалогордељива надувеност Полањецкова, којом је.изговорио да о тим старинама нема ни појма. Иза цркве св. Павла отвори се поглед на Кампанију са њеним каналима, кроз које као да је вода нарочпто јурила ка граду, и на Албанске горе, које је покривала провидна сумаглпца од даљине, те су нзгледале п мирне и светличасте. Госпођа Основска гледаше у њих неко време раздраганпм погледом, на ће запитати: — Јесте ли били који пут у Албани или у Неми? Полањецкн јој одговорп: — Нисам био; то што морамо да преседимо код Швирскога тако нам прекине дан да не можемо да направнмо никакав већи излет, док се сликање не свршн. — Ми смо већ били, али кад се вп кренете тамо поведите н мене с вама, поведите ме... Хоћете ли? Хоћете ли допустити, госпођо? — додаде обраћајући се Марини? — Бићу истина девета рупа на свирали, али не мари... У осталом седећу као нема у куту од кола, нећу ни беле прословити, нећу ни писнути!... Хоћете ли?... — Хеј, лудице — рече г. Основски. А она настави: — Мој муж неће да поверује да сам се заљубила у Неми. А ,ја сам се заљубила. Била сам тамо н чини ми се да тамо још није допрло хрншћапство, да ноћу излазе неки свештеници и врше неке незнабожачке обреде. Укратко да вам речем: тишина и тајанственост, то вам је Неми. Хоћете ли ми веровати, господине, да ми си прохтело било да постанем испосник, док сам била тамо, па ме ни до сад то није прошло. Направпла бих за се испосницу на језерској обали, и ишла би у дугој хаљини налик на хаљнну св. Фрање из Асиза, а уз то бих била боса. Шта бих дала да само ностанем испосником Нећ гледам саму себе над језером. — Анетка, а шта би било са мном? — упита шалећи се господин Основси.