Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКПХ 275 Какво красно предање.,. одговори г-ђа Основска. -ОКа подиже руке и поче њима махати, као што птица маше крплима; а уз то понављати: — Тако непрестано по ваздуху, ио ваздуху! •^Воласкало јој упоређење, а уједно је и зачудило што је то Полањецки говорио озбиљним гласом, а с изразом на лицу који је показивао немар и иронију. Стаде је још јаче занимати, јер јој изгледаше веома интелигентним а много тежим за овлађпвање, него што јој се учинило у први мах. У том стигну до Тре Фонтане. Разгледају градпну, храм и капелицу, из чијег пода бију три врела. Господин Основски објасни својим добрим, нешто монотоним гласом оно што је пре тога читао. Марина га пажљиво слушала, а Полањецки помисли: — Па ипак је тешка работа жпвети е њим триста шездесет и пет дана! То однекуд правдаше у његовим очима г-ђу Основску, која узимајући сад на се улогу рајске тице није ни на тренутак отпочинула не само на земљи, него ни на каквом другом предмету. Прво се напила ликера од евкалипта, који израђују у манастиру као срество против грозннце, а после пзјавн отворено, кад би била мушко да би постала Трапистом; после јој паде на памет да би јој пријатно -било у мрнарству и непрестано међу морем и небом — као у „вечнтом животу“, и најзад над свим тим надвлада у њој жеља да постане списатељком и то врло великом списатељком, која слика и најмање душевне иокрете, осећаје полупознате, недоречена жуди, свакојаке стасове, свакојаке боје, све сенке. Друштво дознаде такође, али као тајну, да она пише своје успомене, које „тај учтиви Јозјо“ сматра као нешто савршено, али она зна да то није нишга, нема никаквих претензија и емеје се и Јозју и тим успоменама. А Јозјо је гледао у њу заљубљеним очима, с силном љубављу која му сијала на бубуљпчаву лицу и тврђаше уз протествовање: — А што се тиче успомена, то молим, молим! Пођоше још на запад. Од дрва се отезале дуге сенке, сунце је већ било велико и црвено. Далеки канал и Албанске горе били су румени. Били су на пола пута кад у цркви св. Павла зазвонн на вечерњу, а за тим звоњењем чу се друго, па треће на десето. Звуци звона слише се у један огроман хор, звоњење Дело књ. 29. 19