Дело

27(5 Д Е Л 0 је испуњавало ваздух као да се не звони само у граду, већ и * I у у горн и у пољу. Полањецки погледа па лице Марппино, иозлаћено сунчанпм зрацима. На том лицу се видела велика мирноћа и прибраност. Видело се јасно да она и сада чита у себи Богороднце дјево, како је читала у Кремјењу, кад би зазвонило у Вонтору. Увек н свуда једна иста. Он се опет сети „божје службе“. Учинила му се она тако проста и умирљива, као никад до тада што није. Али је у исто време тек сад поумио ту трајашност, животиу снагу п силину тога веровања. Он помисли у. себи: Ове ово траје нма више од једне и ио тисуће година, и иоћ п нерупшвост овога града не састоји се ни у чем другом до у тој вери, звонима п тој сталности крста, који је још једнако држи. Ту му оиет надоше на ум речи Швирскога: „Ту .рушевина, на Палатину рушевппа, на Форуму рушевипа, а над градом све сам крст до крста! Сад му се учинило несумњивим да у тој трајашности има нечега и надчовечанскога. А дотле су звона непрестано звонила и небо се облпвало румењу. Под утиском Марине која се моли 1>огу и звука оних звона и оне молитвене атмосфере, за коју му се чинило да се дизала иад градом и над целом земљом, у Полањецком, чпја је душа била простосрдачна, почела се стварати мало по мало овака мисао: „Како бих само ја морао бити глупак и додола кад бих поред ове потребе у верп и овога осећања Бога још тражио иеке иарочите своје облике поштовања и љубави, у место да прнђем оном што Марина зове „божја служба“, а што мора бити иешто најлепше, кад свет у њој живи већ близу две тисуће година...“ Затим као практичначовека ухвати, га паметпа страна те мисли, те је даље сам себн говорно, мал не весело. „1 једне стране предање му толико векова, живот Бог те пита колико покољења, Бог зна колико друштава, којима и некад било, а и сад јесте добро под тнм облнцпма, мудрост толико глава, који је сматрају за једини спас, а с друге страпе ко? — ја! друг у радњи Бпгјел н Полањецки! — II ја сад да уобразим да могу измислити неигго боље, у чем ће се згодније наместити Господ Бог? Тб би требало некаква будала да сам! А ја сам нрема себи исправан човек, н не бих могао иоднети кад би ми овда онда пало на памет да сам стока. А семтога, такоје веровала моја матн, тако верује моја жена, а нпсам видео даје нко сно којннји од њих.