Дело

ТОДОР МОМЗЕН -29;{ дао. У том треба видети утицај савременпх нрилика и идеја. Немачки је народ онда чезнуо за .једним јаким човеком који би учинџо краЈ несносНим приликама у којима је он живео, за једним Бизмарком. Зато Момзен велича силу; тим треба објаснити што он идеалише Дезара, тог енергичног човека, који зна свој. шгљ и иде к њему безобзирно. Али у излагању факата Момзен је био сушта објективност: он никад не повија на своју страну, не изврће, не намешта, не изоставља тенденциозно. Много су њему замерали и зато што често сувремене појмове преноси на римске прилике, и ако им они не одговарају тачно; он н. пр. често употребљава нзраз ЈипкегДшт, Сулу назпва Кромвелом а песника Луцилија Беранжеом, многим римским чиновницнма даје имена данашњих немачкнх чиновника који с њима имају неку сличност. Замерка није неоснована; али се мора признати и то да то модернизирање даје његовој „Римској Историји“ нарочиту драж и чини је тако разумљивом као што је. У последње доба тврди се често да у историји владају немииовни закони, да се улога личности своди на нулу или да је минимална, да, према томе, све што је индивпдуално треба да дође на друго место идајеглавно маса, да историју треба материјалистички схватити, да идеје датог времена имају велики утицај на мишљење и делање људи и т. д. Присталицама тих нових теорија Момзенова „Римска Псторија“ није била довољно „научна“. У ствари, Момзен је, изгледа, стојао на једино правилном гледишту, и, што је врло интересно, на ком стоје и „модерни“ историци, кад пишу историју ког времена (њихова дела те врсте не разликују се, тако рећн, ништа од осталих), на гледишту, да је историји задатак да пзноси прошлост онакву каква је у истннн била, да представи верно исторпјске догађаје и наслика истакнуте људе. Схватајући тако своју дужност, он је у своју „Римску Историју“ унео само •оно што одговара истинп, а неисторијско, фабулозно, плод спекулација, етимологисања и етнологисања старих научника, или боље назови-научника, и других, он потцуно игнорира. Познато је даје римска историја старијих времена састављена, управо само из последњих елемената, дајенеколико првих векова обавијено тамом. Тај део „Римске Историје“ сасвим је друкчији него у Момзенових претходника, па и у већине доцнијих историка. Момзен и не помиње Ромула и Рема, Нуму п Тула Хостилија, и т. д., а камо ли да излаже њихову историју. 20*