Дело

Б Е Л Е III К Е 315 раду, I Јар/прелазн на критику његова метода. »Слажући се упеколнко са Недпћево>г*мпшљу да „крптика ппје .још никога налравпла ппсцем", Цар се не слажб^са Недпћевим методом, по коме ^.^шЈ/орпскп бпографски метод ваља употребитп само у исторпјп књпжевностп. а књпжевна крптпка треба да узме па око дело „пезавпспо од онога што га је изазвало, п што .је опо са своје стране пзазвало, од свега, уопште што је ван њега“. И Цар умесно доказује да је овако схватање метода књпжевпе крптпке једнострано. — Цар се слаже са Слоб. •Јовановпћем да је Недпћу недостајао фплософски дух : ..Прпрода га бп.јаше снабдјела оком, које нптп .је сваку ствар разбпрало, пптп је оно што је разбпрало, увијек разбирало како треба". II ако је Недић био субјективап у крптпцп, п ако му је метод за данашње схватање погрешаи, ппак Цару се парочпто свиди то што је Недпћ у евојо.ј крптпци безобзиран п одлучан и што је „увијек пстнцао прпнцпи, како крптпчар мора да је п сам умјетнпк на перу“. Ето тако је Цар погодпо праву петпну о Недпћу. за коју нпсу зналп нн онп који су га дочекалп као „препороднтеља српске критике**, ни онп који су га сматралп за „Будалину Тала!“ Другп .је интересан чланак у овој свесцп „Летоппса" Скерлпћева студија о Богобоју Атанацковпћу. коју је ппсац пазвао студп.јом пз псторпје српске књпжевностп. Богобој је Атанацковпћ знатна лпчпост у историји српске књижевностн у 19. веку;чтај значај прпзнају му свп крптичарп, па пх има којп га пореде са Бранком Радичевпћем: оно што .је Брапко бпо за српску песму, то .је Богобој био за ерпску ирпповетку. Алн, док о Брапку пмамо пзврсну студију од Светпслава Вуловпћа, дотле о Богобоју пмамо само неколпко чланака, којп ни сваки појединце, ни свп заједно не дају нп блпзу потпупу слпку нитн Богобојеве личностп ппти његова рада. Стога нас је веома обрадовала појава ове студије г. Скерлића, јер смо се надали да ће нам она колпко било попунити наше знање о том пашем књпжевнику из „Четрдесет осме“. Ова студија почела је излазитп у 221 свесци „Летописа“ а завршпла се у овој. Скерлпћ прво у краткпм потезима прпча биографију Атанацковпћеву, на прелазп на крптпку његових прпиоведака. Да бисмо впделп како Скерлпћ мпслп о Богобоју, можемо навестп оно што је он казао на крају своје студпје: „Као човек врло обпчан, као ппсац добар само у пзвеснпм тренуцима, без велпкпх способности. без правог уметничког осећања, његова права, унутрашња књпжевна вреднест. незавпсно од свакпх обзпра н свију његовпх псторпјскпх заслуга, врло је мала, Кроз цео свој жпвот, као оков кога се нпје могао опростити. он .је носпо непзлечпву склопост ка најперазборитијем и необузданом романтизму. ка једнолпкој. напвној п смешној сентименталности. Мплован Видаковић још га притискује: странп узорп, нарочпто немачкп. вероватно мађарекп, алп нп у ком случају француски, као што се обнчпо мислп. спречавају га да трезвено гледа п осећа жнвот п поезпју његову. Алп, он се првп од нашпх ппсаца почео бавптп сво.јпм добом п цртатп своје сувременике. Тај .је поглед мутан, чеето п разрок (израз!!): ппсац гледа кроз вео евојпх романтнчнпх снова, алп је сувременост добила право грађанства, ирпзнало се да сељацп. ђацп, обични грађанп псто су толико занпмљпви, псто тако могу битп предмет романа п прпповетке као класпчнп херојп п средњевековна властела“. II дал.е спомиње