Дело

Д Е Л 0 Она напући усне и лако се осмјехну. Мени он нншта тако ни говорио није, — прошапта. Он мање него ико други... Он све говори о беспослицама, а више шути него што говорн... Стоји. блехне и шути... чЈ Стојан нокуша да је ухвати за руку. Она то опази и устукну натраг. — Не примичи ми се! — осијече оштрије. — Можемо говорити ‘вако, а да нам руке буду мирне... Није ме још нн један момак дохватио, па нет ни ти... Баш си зла! прекори је он благо, старајући се једнако, да јој се прпблшки. — Ако сам зла, а ги не долази! Стојан обори главу и гледаше у земљу. — Ти вазда о томе, да ти не дблазим... -Ја хоћу да се пазиш к'о и други момци, а нећу да пружаш руке према мени... Ђевојка сам ја!... Он застаде и уздахну. Ех, да ти могу све казати! — прошанта. — Ама нећу сада... А кад ти кажем... А виђећеш сама, да ја пијесам к’о други, да сам опет поштенији... П одмаче се од врата. Виђећеш, — понови јаче. — Ако ти мени не учиниш на жао, нећу ја тебн... Ено, карамфил што сп ми дала чувам к‘о амајлију... Ако пе верујеш ни то, да ти донесем, па да видиш... А виђећеш какав сам ја!... Па, махнувши јој руком, пође натраг. Био је и весео и некако тужан у псто вријеме. Драго му, што је видио и што је разговарао с њоме, а крпво му, што мује онако одговарала и што никако иеће да га разликује од других момака. Задубљен у мисли није примјећавао готово никога. Пролазио је и поред неколико старијих, познатих му, људи, а да их ни поздравио није, због чега су се некп чудили и окрећали за њим. Он не би примјетио нн Бошка, да га овај баш на излазу из Пексине Махале не срете и не заустави. Т>е еи ти био? — запита, а натмурио се као болестан јесењи дан. Шет о сам мало, — одговорн Отојан збуњено. А ти ђе ћеш?