Дело

Д Е Л 0 Испред магазе наљезе Вошко, алп се не осврну, но обичају, нити назва добро јутро. Био јс натмурен исто као и јуче. Шта ли су зборили? — онет се запита ('тојан и истрча пред магазу. Хтјоде викнути за њим, зауставити га. Ипак се уздржа и врати се опет. — А што ћу га питат ? — рече. — И тако ми неће казат', јер се нешто наљутио на ме. Кх, кад би се мог о само састати с њоме и њу запитат ... II да јој кажем све, све... Изненада узвикну и удари сг по челу. А махнит сам што се не досјетих прије!... Најзгодније је 'вако!... Брзо, у највећој преши, иристуии шилти и иза чекмеџе узвуче мастило и оно старо, зарђало перо. - Писмо ћу ја! — рече. — А у писму је најлакше све казат ... Извади и парче чисте. бијеле хартије, разастрије је ио чекмеџи и три пута се прекрсти. — Ха, помози мили и велики Боже и додај ми још памети, да љуцки напигаем!... Сједе и ирихвати за перо. Ухвати се за браду и, грицкајућп држаље, замишљено гледаше у рафове. — Боже помози! — шапну опет. И, накрививши главу и исплазивши мало језик, као што је обично радио, кад јг угађао финије, поче писати: Драга Босо Росице пољубим ти очице и шаљем ти искрену поздрав ко што моје срце гори за тобом и ко што немогу сиават да отебп пемнслим Ти си ко горска вила јевросима па имаш лишце и очи ко царица а говориш ко баница имени си мозгом завртила па немам памети колик говече инемогу спават увече и незнам на коме сам дијелу свијета због твога цвијета асве тужим и тебе ружим даси ти свеме крива имоја мати штоме роди жива Ако ти срце није од стијене одговорими и ниши шта твоје срце мисли омени и јели њему лакше