Дело

СТОЈАН МУТИКАША 359 него' моме и бегенишелиме ко ја тебе Вјеруј ми ла-ми је вјера тврда ко око шехера брда п штоти ово писмо каже ништати нелаже него те поздравља по хиљаду пута дати некрпва нитамо ниамо Стојан Мутикаша припомагач газде Симе Вучибрка Ух, — одахну завршившп писмо и остављајући перо. Отра зној са чела и опет отхукну, као да је какав најтежи посао свршио. Ипак као да му је на срцу било мало лакше, те је, са чудним задовољством, јога једном све прочитао и затворио писмо. — Сад ми је и пос‘о слађи, — рече устајући. Сад могу и друго радит ... Па узе два неотворена писма, што су још од синоћ лежала на чекмеџи. Отвори их. У једноме се извињавао некакав дужник газда Симин и молио да му се рок исплате продужи, макар и уз скуиљи интерес; а у другоме је стари познаник и пријатељ газдин сињор Ђовано Сера из Тријеста јављао, да је звјерка т. ј. лисичија, зечија, јазавачка и т. д. суха кожа знатно поскупила, те је препоручивао газди, да што више купи и да што прије шаље. А ми немамо кожа, — промрља < тојан. — Нема ни газда Радован. А овђе се пара може зарадити! И опет сједе и прихвати за перо. — А у Илпје Гаћића у Касаби има их пуно! — шапну. — Он их купи, а и јес‘ наш муштерија. Драги пријатељу Илија. — поче писати хитно, — јављам ти ко своме пријатељу и муштерији коме свако добро желимо даје звјерка почела опадат а појевтиниће још више Него акоимаш а тими одма поша.љи дасве продам јерћеш друкчије изгубит натоме ко нико твој Прими поздрав Симо Вучибрк — И ово ће добро бит‘ и обеселиће газду, —- рече. — Ја знам Илију да ће одмах све послат ...