Дело

СТОЈАН МУТПКАПЈЛ :}61 -X- Само њојзи у руке! Бакшиш не ф&ли! Не бришг! — дочека шегрт, намигнувши му као староме знанцу. — Њој, а коме ћу другоме? Зар да дам-мајстору па да ме части бакшишом по глави? звиждучући, отрча. Газда Симо ни у уторак није смио из куће. Болиле су га прси. II Стојан је опет био сам у магази и размишљао. Очекивао је одговор. И питао се: како ли је њојзи било, кад је добила писмо?... Шта је рекла?... Је ли се зачудила?... Је ли дала шегрту бакгаиш или није?... Ех, кад би дала бакшиш! Три пута је излазио пред магазу, у нади, да ће макар и издаљега угледати шегрта и три пута се повраћао, уздишућп и мрмљајући нешто себи иод нос. Од муке узео је јаглук и, грицкајући зубима прокинуо га на крају. Прокрвавио је и доњу губицу и болила га је, а није ки осјећао. — А шегрта нема па нема! — НТга си се то замислио, момчино ? — запита га стари, велики газда Ђорђије, познат читаву шехеру са свога необичног богаства и необичне дебљине. Кад би излазио из каква сокака, најпре му се видио грдан трбух, па широка прса и црвена глава, коју као да је неко стукао међу рамена, са великим подвољком, што му се, како неки у шали говораху, спустио до сиса. Газда Ђорђије обично је ишао полако, стењући, и волио је да се јавља свакоме, чак и дјеци, по путу, а дубоки, јак бас разлијегао му се чаршијом као Јерихонска труба. — Стојим, газда Ђорђије, стојим беспослено, снисходљиво одговори Стојан, руменећи и превијајући се, као да га је дроб заболио. — А камо ти газдурина? — Слаб је... па не смије из куће... Газда Ђорђије застаде, опирући се на дебели кукасти штап, замисли се мало. Затим лагано, стењући и јечећи, пође у магазу. Хајде да отпочинем мало, — рече.