Дело

Стојан потрча, зграби једну столицу и рукавом од антерије очисти прашину са ње, па поднесе газди Ђорђију. — Кво газда... Сједи... Газда Ђорђије сједе, непрестано отхукујући и јечећи, а низ масне. сјајне образе цурпо му је крупан зној, полут грашка. [[а, велиш, неће ти газда Симо излазити? запита, посматрајући га пажл»иво. — Неће. — То ми је драго! — загрми газда Ђорђије. Барем ћу моћи с тобом да се разговорим. Смислио сам нешто, има неколико дана, иа хоћу да ти кажем... Да се разговорим!... Стојан, којп се није усуђивао да сједне, исправи се и, правећи непрестано насмијано лице, трљао је руке. У мене нешто рђаво радња иђе, — настави газда пекако тужно. — Ево видиш, да ја не могу радит' вигае... Тежак сам, остарио, па не могу мушгерије дочекиват' к‘о прије... Нек, устанем и два пут коракнем облије ме зној, а срце ми одма стане, па пе може да бије... Стане ми, па ето... — А Перо? — запита Стојан меко. — Он је млад... — Неро ми неће да ради, — осијече газда опоро. Снн мп је, јединак је, ама га ја не могу фалит ... Док је био дијете, обатали га и ја и мати. Те нагодили га, те чували га, те нијесмо дали ни длака да пане на њ, а камо ли да га учимо и сиремимо за рада... Неће он сад да ради, пасја вјера, а радња све горе иђе. А нијесу ни рђава времена за посла, — упаде Стојан. Па то ми ,ј(1 и мука, што нијесу рђава времена, а не могу да радим, — дочека газда љутито. —- А ето гледам тебе. Пролазим овуда свакп дан и гледам те вазда у послу. Газде нема, а ти радиш... Немаш, можебит’, више ни од двадес' година а радиш... И мука ми, кад ти тако радиш, а у другога си... Мука мп, па ето... II газда Ђорђи.је снажно лупну штапом о тле.